Kukavica, pa šta!

Ovo će sigurno biti najsuvlji i najdosadniji članak na ovom blogu ali neka bude. Baš me briga. I onako mi je teško da išta napišem u vezi toga. Pošto sam odlučila da sad ovo podijelim sa vama uradiću to brzo i direktno i ne zanima me što će neko misliti da sam kukavica. Sigurna sam da ih ima puno više nego što se misli. Dakle…

...Prvi užas na koje treba pripremiti mame i tate je vađanje krvi iz bebine vene. (Ko prevrće očima ili misli da je ovo nešto što ide olako neka slobodno zatvori tab i poštedi se nerviranja. Svakom je njegova muka najgora.) Još je gori užas kad se ispostavi da ste vađenje krvi, i to i iz obe rukice,  odradili uzalud zbog zahrđalog zdravstvenog sistema. Nemam volje ni želje da vas i sebe zamaram detaljima  kako je došlo do tog, a još manje da vam opisujem kroz šta prolazi to malo biće kad ga troje drži iz sve snage (vjerujte mi na riječ, ja sam bila jedna od tih troje) dok mu sestra iglom traži malu venu. To želim da zaboravim.

Ono što je bitno jeste da svaka informacija zlata vrijedi. Kad krenete sa djetetom po doktorima, informišite se na 101 strani. Zovite kuminu komšinicu koja radi na ginekologiji,  strinu koja radina oftalmologiji, brata od tetke koji je na prijemnoj, babu koja je izrađala petoro – samo se informišite. Ispostavlja se da se danas jednostavno ne možete pouzdati u zdravstvo i ako želite najbolje za svoje dijete morate imati predznanje prije nego uđete u rizik zvan sistem.

Drugi užas koji isto tako čeka sve vas je visoka temperatura. Kod mene reakcije na stres obično kasne pa se ja „stresam“ kad sve prođe ali, vjerujte mi na riječ, u trenutku kad sam vidjela broj na toplomjeru mislila da ću svisnuti istog momenta.  Dobra vijest je da nisam svisnula, da je beba živa i nadam se, uskoro zdrava i da kažu da je to normalno.

Za ovu situaciju vrijedi pravilo kao i za prethodnu. Neka vam ne bude lijeno raspredati sa drugim mamama o njihovim iskustvima, metodama i ljekovima, zatrebaće vam kad-tad.

Eto, znam da nije slikovito i da je za neke smješno, ali ko je prošao kroz to, razumjeće. Prvi put je vjerovatno najteže. U ovoj fazi u kojoj se nalazim ne prihvatam poređenja tipa „kad te je to uplašilo, šta bi…“ pa razne opcije životnih situacija…ne znam šta bih. Ovo mi je bilo prvi put i vjerovatno neće biti zadnji.

Idemo dalje iskusniji, mrvu mudriji s nadom da ćemo postati hrabriji.

Advertisements

Beauty sleep ili zašto sam malo nervozna

Iako mamama, a bogami i tatama, nemam šta pričati o nespavanju, morala sam početi ovom temom poslije ovolike pauze. Em se nakupilo svega za pisanje, kukanje i dijeljenje, em moram da napravim uvod.

Prvo, sledećih par članaka će vjerovatno biti „realni“, dakle nabijeni negativnom energijom i bez  želje da sagledam drugu perspektivu posmatrajući sve iz najcrnje moguće. Zašto? Jer ne S P A V A M danima. I tako luda od punog 24-satnog dana naiđem na  sliku u koju sve više vjerujem

nespavanjeI kako  taj eksperiment napreduje ja san lijepo mijenjam kafom, hranom, svađom, zavidnošću prema onima koji spavaju i dobro, možda malim zadovoljstvom jer sam budna zbog svoje bebe (ali sad nisam sigurna u to). Jedino što sam sigurna da ako ovako nastavim nema kreme ni aerobika koji će spasiti od sigurne propasti moju prirodnu ljepotu i dobrotu i da ću kopniti kao ova sapatnica.

Drugo, znam da znate ali morala sam reći.

p.s. za nekih par godina kad se naspavam apsolutno ću poricati da sam ovo napisala i iako ću sigurno trubiti kako je roditeljstvo nešto najbolje šta se ikom može desiti…ne vjerujte mi ni tad.

Treća od deset

„Ovo  ne izgleda dobro. Nema ploda. Samo gestacijska vrećica koja je nastavila da raste.“, doktorica je govorila polako znajući da je svaka riječ teška.

Uputa je bila čekati par dana da samo ode, a ako ne, obavezna kiretaža. To je to. Ništa se ne može uraditi. Priroda je odlučila.

I šok i nevjerica i tuga i olakašnje sve smješano u mehanički izlazak iz ordinacije.

Jedino što je normalizovalo  situaciju je da sam sad i ja sad bila dio kluba. Nakon infekcije i temperature, nije ovo tako ni loš zaključak. Svejedno kažu da 3 od 10 trudnoća završi tako… a znala sam ih bar 10 iz svog okruženja koje su prošle kroz isto što znači da je u suštini sve u redu.

Razmišljala sam šta sam ja mogla uraditi da se ovo ne desi, možda sam mogla mirovati, možda sam se mogla više paziti, možda, možda, možda…a možda ne možemo sve kontrolisati. Na kraju sam zaključila da je to taj neki život. Van naše moći i planova pa ako je tako, neka bude tako. Odradiću što više mogu da mi bude lakše pa idemo dalje.

Odrađivanje mog dijela posla

Najgori dio posla sam uradila prvi. Obavještavanje. I to je stvarno najgori dio posla ali brzo prođe.

Drugi dio se odnosio na prikupljanje informacija. Ovo je vrlo bitan dio pripreme za nešto što su naše babe odrađivale prije odlaska na posao. Ali šta ćeš…kad smo mi ta Y generacija. Dakle, pozvala sam prijateljicu koja mi je do sitnih detalja prepričala kako je prošla kroz sve to, šta joj je trebalo od papira, kome se trebalo javiti, šta od stvari ponijeti. U normalnim državama ovaj trening vjerovatno ne bi bio potreban ali kod nas ne možete računati samo na sistem već morate imati i back up ako hoćete da sebi olakšate.Tako treba znati da je bolje ponijeti svoju spavaćicu, papuče, maramice, da se čeka 2 sata nakon zahvata pa ako nećete gledati u plafon, ponesite knjigu, i naravno, ne idite bez uputnice i nalaza itd.itd. Vrlo je bitno i da osoba koja vam to sve govori ne bude paničar i da to normalno prihvata jer su vam tad racionalni dijelovi mozga prilično tupi i lako povodljivi.

Treći dio, takođe vrlo bitan, sistemi podrške na licu mjesta. Tehnički naziv za nešto vrlo ne-tehničko. Mama, muž…koga imate i ko vam odgovara.

Na kraju, odlazak na lice mjesta.

Sistem

Nakon čekanja od sat-sat i po, prozvana sam. Dvije sestre su ispunjavale moje papire, jedna „pješke“ a druga pisaćom mašinom. Ta sa pisaćom mašinom mi je postavljala pitanje dok je kucala tako da sam je jedva čula a i ona mene vjerovatno.

„Ime.“ DU-DU-DU! Mašina je udarala kao da joj je jedini zadatak da bude što glasnija.

Kažem.

„Koje je djevojačko?“ DU-DU-DU!

Mislim se ja, Broz, eto koje. Prestani da kucaš pa onda pitaj…ali naravno, ljubazno odgovorim. Potraja ta buka i nadglasavanje srećom samo nekoliko minuta.

Dade mi onaj izudarani  papir sa mojim podacima pa me proslijedi dalje da se presvučem. U spavaćici, čarapama i papučama sam prošetala do svog odjeljenja, tzv. konezervative. Tu je slijedilo mjerenje pritiska, upisivanje krvne grupe (ako nešto krene po zlu, je li) i upućivanje u sobu. Sve je išlo prilično brzo ili mi se bar činilo da ide nakon toliko čekanja.

Soba sivi dom, a u sobi cimerka sa burekom. Doček za sva čula. Djelovala je da je blizu četrdesetih ali je to bilo teško odrediti. Bila je odmah za priču a ja nisam. Sreća pa su nas brzo poslali na ultrazvuk. Znajući da će me opet čačkati, donji veš sam već parkirala u torbu da čeka neke intimnije dane.

Opet u spavaćici, čarapama i papučama smo u pratnji sestre prodefilovale kroz dvije čekaonice i na kraju došle u gužvu pred ordinaciju gdje se obavljao UZ. I da, ovo je situacija kad odjelo čini čovjeka i ženu. Ništa dostojanstveno nema u stajanju ispred ordanicije u spavaćici, pa makar i u bolnici, dok su drugi ljudi u kaputima i čizmama. Dobro je bilo što su  nas prve uveli. Sestra je rekla da skinemo donji veš. Ja spremna prespremna, samo što se sama ne konektujem na aparat za UZ a moja cimerka se izbeči: „Pa ja mislila da će to preko stomaka.“ Sestra joj na to nervozno pokaza da požuri. UZ je obavljen brzo i ja sam izašla prva. Nađoh uvučeno mjesto između stolica da se bar malo izolujem od obučene mase kojoj sam bila vrlo interesantna. Dobro mjesto za jedno ali loše za drugo jer uskoro dođe cimerka i bez imalo osjećaja za lični prostor (neki Britanac ili Skandinavac bi zbog tolike blizine sa strancem vjerovatno pao u nesvijest), pribi me uz zid i zabarikadira između stolica pa oduševljeno reče: „Nema polipa! Šta će sad? Sigurno ću kući.“

Nisam mogla ni da slušam šta govori nadajući se da će se bar malo odmaći. Jok. Stoji ona tako na meni i nastavlja monolog:“ Pa, da. Šta će od mene kad ga nema? Ka’e doktor’ca, nema ništ’. Sigurno ću kući.“

„Joj, odmakni se, molim te!“, prolazilo mi je  kroz glavu dok sam gledala ima li sestre da nas vodi u sobu. Sreća pa je brzo naišla.

„Sestro, je l’ da me neće operisati? Doktor’ca nije vid’la polipa. Nema šta onda, je l’ tako?“, utvrđuje cimerka svoja očekivanja sa sestrom.

„To će doktor odlučiti.“, reče sestra ne znajući da je čeka beskonačna petlja.

„Pa nema šta, nema polipa, nema operacije. Šta će od mene?“, nastavi cimerka.

„Ama ženo, ako hoćeš ići kući, idi. Nije tvoje da misliš.“, odbrusi sestra a meni opet posta jasno zašto je sistem često okrutan.

„Pa dobro al’ kad ga nema…“, reče ova više sebi nego sestri.

Ćutke smo otišle u sobu. Cimerka se dohvatila telefona, a ja sam čula sestre kako provjeravaju da li je sala spremna.

Proces

Dođoše dvije sestre po mene i opet u magičnom izdanju spavaćica, čarape, papuče prošetah pred novom grupom ljudi koji su čekali žene da se isporađaju. Ne znam što me je nervirala ta spavaćica…ali baš jeste.

No, uđoh u salu, kad tamo doktorica, anesteziolog, dvije sestre i otvorena vrata.

„Otkopčajte grudnjak.“, reče jedno od njih.

Super, mislim se, jer sam morala da zadignem spavaćicu da bih to uradila. Druge nije bilo. No dobro. I onako ću opet na kanal…kao da je bitno.

Penjući se  na onaj tzv. sto opet se sjetim dokumentaraca o dr Menegleu i pomislim  kako sam glupa. Zar nemam nešto bolje o čemu ću misliti?! Dobro je pa je moja unutrašnja trabunjanja prekinula sestra, pomažući mi da se popnem između držača za noge, preko limenog lavora (Pa se ti ne sjeti Mengelea!) ko zna dokle bih stigla razmišljajući o tome.

Uspnem se i smjestim i odjednom mnogo ruku i pitanja oko mene. Dvije ruke prikopčavaju anesteziju, jedna usta pitaju za alergije i operacije, četiri ruke mi vežu noge, druga usta govore da sam dugačka, a treća ispravljaju i kažu da nisam dugačka, već visoka…neko tamo čestita praznike i novu godinu, ja gledam u neonku na plafonu koja se odjednom ugasi.

Sledeće čega se sjećam da molim neke žene u bijelom da mi ispričaju vic. Još žmirim, nešto mumljam, prebacuju me na krevet. Kopam po torbi tražeći telefon. Sestra me požuruje i govori da ću to kasnije i da odmaram. Ja ipak zovem muža. Fino ga molim da ispriča vic. Trebalo mi je nešto banalno i smješno u tom trenutku. Gospodin nije mogao da se sjeti ni jednog jedinog vica! Ni o Čak Norisu. Eto kakve sam sreće. Samo je pitao jesam li dobro, jesam li dobro…pa normalno da jesam, što je dosadan. Ostavljam telefon i odmaram. Kasnije sam se opet čula sa mužem pa mi je objasnio da sam zvučala skroz loše  (kasnije sam vic dobila porukom 🙂 ) i da sam ga uplašila jer sam samo nešto  mumljala.

Nakon 15ak min. potpuno dolazim sebi, vadim „Autostoperski vodič kroz Galaksiju“ i odlazim u neki drugi svemir. Da, knjiga je definitivno bila dobar izbor.

Epilog

Ima tu još mnogo šta za reći. Tema je široka i dugačka…pa ću nešto ostaviti i za drugi put.